Neba nigde nema. Mozda je propalo.
Elementi strasti negde se jos bore.
Mozda je i Sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra Zemlji nije bilo zore.
Oblaci se sivi uplaseno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoc, spasenje njima, kisi, magli,
Od necije ruke sto ih tera dole.
Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bica, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pak'o,
Naku mutnu utvar da mase i kosi.
U trenutku jednom ne znam sta se desi...
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz ocajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni zivotom: to mre vasiona,
Zemlja, njeno vreme. Umirahu noje,
S njima duse ljudi i grobovi njini;
Sazrevahu zvezde, al' da ih opoje
Ne ostade niko, ni noc u crnini.
I nesta planeta u zivotu traga;
Izumire i smrt. Vise nema ljudi;
Sa mene se poce da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled sto bludi.
Minu sve sto bese, htede biti ikad.
Tama se uvuce u ideju snova:
Raskosnije smrti nisam gledo nikad.
Imao sam i ja veselih casova. |
